Сви су чули фразу: „шенгенски споразум“.Међутим, мало људи зна шта је то и по чему се разликује од сличног законодавства Европске уније. И сама реч „шенген“ остаје неразумљива. Поред тога, сваке године се мења листа земаља које улазе у озлоглашену зону. Постоје и државе које су потписале споразум, али и поред тога захтевају од странаца да отворе националне визе за посету њиховој територији. А има и оних (углавном патуљастих држава) које нису ушле у зону, али де факто дозвољавају неконтролисани улазак суседних сила. Погледајмо специфичности овог уговора како не бисмо имали непотребних проблема са граничарима приликом преласка границе.
Шенгенски споразум је потписан јуна 1985године само пет држава: Белгија, Немачка, Луксембург, Холандија и Француска. Идеја израде овог документа припада земљама Бенелукса, између којих је пре тога постојао трипартитни споразум о безвизним посетама. Потписивање споразума обављено је на броду Принцеза Марија Астрид, који је стајао насред реке Мозел на месту спајања граница Немачке, Француске и Луксембурга. Најближе насеље било је приморско село „Шенген”. Стога је потписани документ назван по њој. Постао је познат као „шенгенски споразум”.
Предвиђено је постепено напуштањегранична контрола између ових држава. Пет година касније, 1990. године, потписана је Конвенција о примени одредаба овог споразума, а 5 година касније, у марту 1995. године, она је постала оперативна, односно створена је тзв. Шенгенска зона. До тада су се међународном документу придружиле још две земље - Шпанија и Португал. Де јуре, Шенгенски споразум је престао да постоји у мају 1999. године када је на снагу ступио Амстердамски уговор. Према овом документу, одредбе о безвизном путовању унутар зоне уграђене су у опште законодавство ЕУ.
Дакле, правила Шенгенског споразумаделују унутар де фацто зоне. С тим у вези, шта у том погледу треба да зна обичан туриста из земље која није чланица ЕУ – попут Русије, Украјине итд.? Прво, да нису све државе које су потписале горе наведени споразум укључене у зону. На пример, Ирска и Велика Британија су приступиле споразуму, али само у области полицијске и правосудне сарадње. Да би посетили ове земље, странцима је потребна посебна национална виза. Такође, Споразум се не примењује на прекоморске територије европских земаља у оквиру зоне: Холандије, Француске, Данске, Норвешке. За странце који имају шенгенску једнократну визу, једна ствар се мора запамтити. Улазећи у патуљасту државу Андору, напуштају зону и можда им једноставно неће бити дозвољено да се врате.
Постоји још једна компликација:нису све земље Шенгенског споразума-2013 (листа је прилично обимна, укључујући 30 држава) укључене у озлоглашену зону без виза. Документу су се придружиле Бугарска, Кипар, Румунија и Хрватска. Међутим, и за њихове држављане и за странце који имају националне визе ових земаља, потребна је посебна дозвола за улазак на територију земље Шенгена.
