Историја развоја психологије ("психа" у транс.из старогрчког „душа“, „логос“ – „наука“), као посебно знање, вуче корене из 4-5 века пре нове ере, будући да је настало у дубинама филозофије. Антички мудрац Аристотел написао је своју расправу „О души” у којој је успео да изнесе основне законе и принципе њеног функционисања.
Историја развоја психологије је иста као и независнанаучне дисциплине, већ у 19. веку била повезана са студијама В. Вундта. Од тада су се појавили први програми које су креирали научници, а који су били усмерени на примену општенаучне методе проучавања. Стога се појавио експеримент и прва лабораторија, у којој је самопосматрање (интроспекција) постало главни метод.
Након тога, психологија је почела активноразвијати, у његовим оквирима појавио се велики број праваца, који су се разликовали у главним теоријским одредбама, погледима на предмет науке и методама истраживања.
Крајем 19. века постепено се јавља свестчињеница да интроспекција није у стању да открије главне аспекте психе јер у кругу појава које проучава психологија има више феномена.
Резултат је било учење Сигмунда Фројда,који је постао оснивач концепта психоанализе. Његове главне одредбе имају за циљ проучавање не свести особе, као у првом правцу, већ његове личности. Зато се приступ ослања на принципе као што су: детерминизам и развој. Научници су посебну пажњу посветили несвесном као извору унутрашње активности.
Вотсоново учење је било велика револуцијапод називом „бихејвиоризам“. Психологија је у својим оквирима деловала као објективна експериментална грана природних наука. Предмет је понашање, које се схвата као укупност оних мишићних и жлезданих реакција на спољашње надражаје који се могу видети. Стога, бихејвиорални експеримент постаје главни метод истраживања.
Историја развоја психологије на почетку 20. векапостаје веома тешко. Пошто је у то време почео да се формира велики број неспојивих, конкурентских, па чак и често неупоредивих парадигми. Ово је била јединствена ситуација у формирању науке, јер ниједна друга дисциплина није имала толико различитих парадигми које се сукобљавају.
Лако је дати непотпуну листуправци који су се формирали у ово време: когнитивни бихејвиоризам; психоанализа Адлера; динамички концепт К. Левина; Гешталт психологија; дескриптивна психологија Шпрангера; Пијажеова теорија; ставови Виготског; неколико теорија активности; Реактологија Бехтерева и тако даље.
Стога се у тадашњој науци може говорити оприсуство отворене кризе која до данас није окончана. Чињеница је да савремену психологију карактерише и разноврсност погледа на водеће парадигме. Али, захваљујући толико супротстављених концепата, могуће је имати најпотпуније разумевање предмета и метода у овој науци.
Стога се може приметити да је историја развоја психологије од тог тренутка започела свој развој. Као резултат тога, формирао се велики број његових грана.
Историја развоја социјалне психологије једуги пут. Али пошто је ова дисциплина настала из великог броја извора, готово је немогуће одредити на којим границама би се главни елементи могли одвојити. Говоримо о социо-психолошком знању.
Већина главних грана науке настала је на исти начин. Таква је историја развоја правне психологије, старосне, педагошке и многих других.
