Република Нагорно-Карабах, смештена у арменском горју, има површину од 4,5 хиљаде квадратних метара. километара.
Карабахски сукоб који је изазвао мржњуи међусобно непријатељство некоћ пријатељских народа, укорењено у двадесетим годинама прошлог века. У то се време Нагорно-Карабашка република, која се данас назива Артсакх, претворила у јабуку раздора између Азербејџана и Јерменије.
Још пре Октобарске револуције, ове две републике,умешани у сукоб у Карабаху, заједно са суседном Грузијом учествовали су у територијалним споровима. И у пролеће 1920. године данашњи Азербејџани, које су Руси називали „кавкашким Татарима“, уз подршку турских интервенциониста, извршили су масакр над Арменцима, који су у то време чинили 94% целокупног Артакховог становништва. Главни удар пао је на административни центар - град Схусхи, где је масакрирано више од 25 хиљада људи. Јерменски део града био је сравњен са земљом.
Али Азербејџани су погрешно израчунали: убијајући Арменце, уништавајући Схусхија, иако су постали господари у региону, добили су потпуно уништену економију коју су морали обновити неколико деценија.
Бољшевици, не желећи да распуцавају непријатељска оружја, признају Артакха као један од делова Јерменије, заједно са две регије - Зангезур и Накхицван.
Међутим, Јосепх Сталин, који је тих година био у окупацијиМесто народног комесара за национална питања, под притиском Бакуа и тадашњег турског вође, Ататурка, присилно мења статус републике и пребацује је у Азербејџан.
Ова одлука изазива олују негодовања и негодовања међу арменским становништвом. У ствари, управо је то изазвало сукоб у Нагорно-Карабаху.
Скоро стотину година је прошло од тада.У наредним годинама, Артакх је, као део Азербејџана, потајно наставио борбу за своју независност. Писма су послата у Москву, у којима се говори о покушајима званичног Бакуа да протери све Арменце из ове планинске републике, међутим, на све те жалбе и захтеве за поновним уједињењем са Јерменијом постојао је само један одговор: „социјалистички интернационализам“.
Карабашки сукоб, разлози за то леже у томеповреда права људи на самоопредељење настала је у позадини врло алармантне ситуације. Године 1988. започела је отворена политика исељавања у односу на Јермене. Ситуација се загрејала.
У међувремену, званични Баку развио је свој сопствени план, према којем је требало решити сукоб у Карабаху: сви Арменци који живе у граду Сумгаит били су масакрирани у једној ноћи.
Истовремено, у Еревану су започели вишемилионски скупови, чији је главни захтев био да се размотри могућност отцепљења Карабаха од Азербејџана, одговор на који су биле акције у Кировабаду.
Управо у то време појавиле су се прве избеглице у СССР-у, које су у паници напустиле своје домове.
Хиљаде људи, углавном старих људи, дошли су у Јерменију, где су на цијелој територији постављени кампови за њих.
Карабашки сукоб се постепено развио у прави рат. У Арменији су створени одреди добровољаца, а редовне трупе су упућене у Карабах из Азербејџана. У републици је почела глад.
1992. Арменци су заузели Лацхин, коридор између Јерменије и Артасха, окончавши блокаду републике. Истовремено, у самом Азербејџану заплијењене су значајне територије.
Непризната република Артакх је после распада СССР-а одржала референдум на коме је одлучено да се прогласи независност.
1994. године у Бисхкеку је, уз учешће Русије, потписан трилатерални споразум о престанку непријатељстава.
Карабахски сукоб је и даље једна од најтрагичнијих страница стварности. Зато се и Русија и цела светска заједница труде да се мирним путем реше.
