Када описују језике света, научници лингвисти користеразличити принципи класификације. Језици се комбинују у групе према географском (територијалном) принципу, према близини граматичке структуре, према језичкој релевантности и употреби у живом свакодневном говору.
Користећи потоњи критеријум, истраживачиподелити све језике света у две велике групе - живи и мртви језици света. Главна карактеристика првих је њихова употреба у свакодневном разговорном говору, језичкој пракси од стране релативно велике заједнице људи (људи). Живи језик се непрестано користи у свакодневној комуникацији, временом се мења, усложњава или поједностављује.
Најзначајније промене се дешавају у речнику(речник) језика: неке речи застаревају, добијају архаичну конотацију и, напротив, чини се да све више нових речи (неологизми) означавају нове појмове. Остали језички системи (морфолошки, фонетски, синтаксички) су инертнији, мењају се врло споро и тешко су уочљиви.
Мртви језик, за разлику од живог, нијекористи се у свакодневној језичкој пракси. Сви његови системи су непромењени, они су сачувани, непроменљиви елементи. Мртви језик, забележен у разним писаним записима.
Сви мртви језици могу се поделити на два великагрупе: прво оне које су некада, у далекој прошлости, коришћене за живу комуникацију, а потом из различитих разлога престале да се користе у живој људској комуникацији (латински, старогрчки, коптски, староисландски, готски). У другу групу мртвих језика спадају они на којима нико никада није говорио; створени су посебно за обављање било каквих функција (на пример, појавио се старословенски језик - језик хришћанских литургијских текстова). Мртви језик се најчешће трансформише у неку врсту живог, активно се користи (на пример, старогрчки је уступио место модерним језицима и дијалектима Грчке).
Латински језик заузима сасвим посебно место међу осталим. Без сумње, латински је мртав језик: он се не користи у живој колоквијалној пракси отприлике од шестог века нове ере.
Али с друге стране, латински је пронашао највишеширока употреба у фармацеутским производима, медицини, научној терминологији, католичком богослужењу (латински је службени „државни“ језик Свете Столице и државе Ватикан). Као што видите, „мртви“ латински се активно користи у разним сферама живота, науке, знања. Све озбиљне филолошке високошколске установе нужно укључују латински језик у наставни план и програм, чувајући тако традицију класичног слободног уметничког образовања. Поред тога, овај мртви језик је извор кратких и пространих афоризама који су прошли кроз векове: ако желите мир, припремите се за рат; Мементо Мори; докторе, излечи се - све ове фразе за улов потичу са латинског. Латински је врло логичан и складан језик, изливен, без икаквих украса и вербалне љуске; не користи се само у утилитарне сврхе (писање рецепата, формирање научног тезауруса), већ је у одређеној мери и модел, стандард језика.
