Режим војног стања у Руској Федерацији предвиђаограничавање права организација, службеника и грађана, наметање додатних одговорности. Истовремено, активности државних и локалних власти спроводе се у складу са посебно утврђеним поступком. Војни режим је дизајниран да обликује економске, правне и организационе услове. Ови услови, заузврат, треба да помогну у одбијању или спречавању агресије.
Војно стање је једно од средстава које може ограничити права. Држава такође може прогласити мобилизацију, територијалну и цивилну одбрану.
Војно стање предвиђа могућностграђани да уживају све слободе и права утврђена Уставом Руске Федерације, са изузетком оних која су ограничена савезним уставним и другим законима земље. Становништво је дужно да се придржава захтева садржаних у овим актима.
Треба напоменути да је ванредно стање каоправна институција има корене који сежу довољно дубоко у историју. То је забележено и у руском закону и у законима многих страних сила. Посебни, изузетни законодавни акти, способни да обуставе дејство тренутних аката на одређеној територији у време опасности и дају ванредна овлашћења одређеном извршном телу, били су од велике важности чак и у старом Риму.
Војно стање у предреволуционарној РусијиИнсталиран је у пограничним областима када је постојала опасност од инвазије на земљу од стране агресора или на другим територијама државе у случају унутрашње опасности.
У периоду од 1941. до 1945. ванредна ситуацијаситуација у СССР-у регулисана је указом Президијума. Овај акт, усвојен 1941. године, 21. јуна, био је на снази само током рата. У складу са уредбом, претпостављало се да су у областима под војним стањем функције свих државних власти на одбрањеној територији, обезбеђујући безбедност и јавни ред земље, припадале војним саветима армија, фронтова и војних округа. У областима у којима их није било, овлашћења су пренета на високу команду армијских формација.
Војне власти су имале право да узмупрописи који обавезују сваког грађанина. Ако нису испуњени, претпостављала се казна у виду административне одговорности. Непоштовање наредби и наредби војних власти сматрано је злочином. Непослушност у подручјима која су била у ванредним условима претпостављала је кривичну одговорност. Казне су утврђене у складу са ратним законима. Према усвојеним нормативним актима, сви случајеви који се тичу ових злочина уступљени су трибуналу на разматрање. У исто време, одлуке и казне нису биле предмет касационе жалбе и могле су се поништити само надзором.
Према ратном стању у СССР-у 1941. године,30. јуна усвојена је уредба Президијума о формирању Државног одбора за одбрану (комитета за одбрану земље). Овај одбор је заправо постао највиши орган државе. Читаво становништво, као и комсомолски, партијски, војни органи били су дужни да извршавају наређења и одлуке Државног комитета за одбрану.
У најзначајнијим секторима националне економијеинституција повереника Државног комитета за одбрану спроводила је своје активности. Они (овлашћени) су имали неограничена права и били су одговорни за стриктно спровођење наредби Комитета.
Треба напоменути да је данас легалнодржаве настоје да се придржавају хуманитарног правца у формирању политике и законодавства. Несумњиви приоритет слобода и права грађана утврђен је и уграђен у Устав Руске Федерације.
