Традиционално, херменеутика се односи на теорију ипракса тумачења текстова која се у историјско-филолошкој науци развила од 18. века (Г. Мајер, Х. Волф и др.). Тада је почео да добија универзалнији карактер. Фридрих Шлајермахер ју је развио као општу теорију тумачења, а Вилхелм Дилтај је развио као темељ знања у хуманистичким наукама. Међутим, ако је Шлајермахер инсистирао на традиционалним, граматичко-језичким методама тумачења, онда је за Дилтаја херменеутички метод, пре свега, уметност разумевања.
У двадесетом веку од метода тумачења текстовахерменеутика је еволуирала у филозофију, углавном захваљујући феноменологији Хусерла и дела Мартина Хајдегера. Ако Хусерл примарном стварношћу у спознаји не сматра „дух” или „материја”, већ „животни свет”, онда је Хајдегер, користећи Хусерлово учење, почео да тврди да је за историју и културу такав животни свет, углавном, језик. . У својим каснијим радовима Хајдегер пише да језик чини сврху бића, да ми не говоримо језиком, већ да он говори уз нашу помоћ. Настављајући традицију Дилтаја, Хајдегер је дефинисао шта је филозофска херменеутика. То је херменеутика језика, будући да садржи оно уз помоћ чега је разумевање као такво могуће, што, пак, води „пробоју ка истинском бићу, животу и мишљењу“.
Све је то одредило даљи развој овогафеномени као херменеутика. Филозофија у коју је претворена поставила је питање како је могућ процес разумевања света, које место у том процесу заузима „откривање истине бића”. То је бриљантно урадио њен водећи експонент, Ханс-Георг Гадамер. Тумачећи историју и биће личности, херменеутика је почела да заузима место филозофије, објашњавајући смисао живота, уметности и историје, прихватајући искуство и појединца, и друштва, и традиције, и раскид са њом. Ако је за П. Рикера херменеутичка дијалектика објашњења и разумевања филозофска уметност тумачења света око нас, за Ј. Хабермаса је то метод трансформације друштва, онда је за Гадамера то најуниверзалнија филозофија модерности.
Најпознатије Гадамерово дело је Истина иметод” – у свом називу као да крије темељне основе онога што је херменеутика. Филозофија разумевања која је изложена у овом раду доказује значајну разлику у тумачењу између природних и математичких наука, с једне, и друштвених и хуманистичких, с друге. Теоријски концепти природних и математичких наука засновани су на формалној методологији заснованој на индукцији и дедукцији, хипотезама и верификацији и проучавању образаца који се понављају. Хуманистичке науке су, пак, усмерене на потрагу за истином, а не на методологију. А истина није теорија, то је истина живота – она где живе људи делују.
Користећи Хајдегерову терминологију, Гадамер дајеодговор на питање шта су хуманистичке науке и које су њихове специфичности. Концепт традиције игра огромну улогу у томе. То је за њега један од облика власти, јер нико ништа не може знати без помоћи претходника. Али традиција не може постојати без језика. Преко њега се преноси. Осим тога, помоћу језика се формулише, изражава и обликује људско искуство. Спознаја је условљена и присуством језика. У Гадамеровом излагању, херменеутика – филозофија разумевања – доказује да је она суштинско својство језика. Али његова двосмисленост доводи до тога да се текстови морају тумачити херменеутички, да би се разумело сва њихова значења.
У Гадамеровој филозофији постоји још једна, чакфундаменталнија категорија од језика је игра. Она лежи у основи дубоког начина постојања човека и чини могућим процес спознаје. Осим тога, језик и разумевање као такви су такође засновани на игри. На крају крајева, према Гадамеру, оно није изведено из личности, и не садржи интерес у себи – оно је независно и самодовољно, као „ствар по себи“. Игра је права тема - она увлачи играче у себе, оличава се у њима. Није узалуд што се игре називају "узбудљивим" - оне заиста привлаче учеснике.
Таква игра је естетскапромишљање уметничког дела, читање књиге, разумевање историје. „Естетичко искуство, катарза, историјско истраживање“, наглашава Гадамер, „обећавају посебно задовољство лишено прагматичног интересовања.
Може се рећи да херменеутика, филозофија итеорија знања у хуманистичким наукама, каже да разумевање, приближавање игри, омогућава да се приближите истини. Искуство херменеутике, као и искуство уметности и религије, заснива се у многим случајевима на интелектуалној контемплацији, на интуицији. Херменеутичка уметност разумевања, вођена интуицијом, омогућава нам да схватимо значење текста као таквог. Штавише, не узима се у обзир само оно што је аутор желео да каже, већ и контекст у коме је текст настао и шта преноси. А то је могуће захваљујући категоријама као што су здрав разум, лично искуство, откривање унутрашње логике кроз неку врсту реинкарнације, „дијалог” са текстом. Такво сазнање „изнутра” нам омогућава да сагледамо како феномен друштва и културе, тако и проблеме људске егзистенције.
