Како поштовање природе утиче на наш укупан развој

Тај однос потрошача према природинеприхватљиво, већ дуго говоре многе верске и јавне личности. Данас научни свет такође почиње да тврди да, заједно са дегенерирајућом природом, недвосмислено и људи дегенеришу. То се изражава не само у духовном, већ и у физичком слабљењу човека. Сама срећа и личност пропадају, јер је поремећена ментална равнотежа.

Снажно утиче на развој децеурбани начин живота. Сви препознају да се од малена мора васпитавати однос према поштивању природе. Међутим, наша деца проучавају свет биљака и животиња на основу слика у књигама, филмовима и телевизијским програмима. Мало је вероватно да их таква припрема за живот може научити навикама животињског света и пружити им осећај за живот шуме, поучити знаковима који претходе промени годишњег доба.

Упркос чињеници да је у Јапану урбанизација достиглазначајне висине, тамо неутралишу његов негативни утицај на децу, развијајући њихово поштовање према природи. Да би се то постигло, програм изучавања различитих предмета укључује обавезне пешачења и екскурзије, као и то што сви у школи пролазе стални курс „дивљења природи“.

Као резултат, јапански школарци, чак иу условимарадикална урбанизација, задржала је способност разликовања до две стотине нијанси боја. Наша добро развијена деца имају ову способност десет пута нижу, јер су у истим условима могла да разликују само двадесет. То наравно указује на оскудицу станишта у којем се налазе, сиромаштво перцепције света и њихову равнодушност према природи.

Која је разлика између природне науке идивећи се природи? Дивљење значи дивљење. Учитељи у Јапану не формирају само одређено знање и поштовање према природи, већ развијају естетску перцепцију света, особине које су веома важне за успешан живот.

Ако упоредимо наше природне ресурсе, са њиховимнајбогатија флора и фауна, и јапански, тешко је и замислити какве би способности имали наши школарци када би их учили дивљењу?! Све наше емоције се развијају у процесу сазнања. Истовремено, само одрасли, извршавајући одређене радње, играју одлучујућу улогу у испољавању и учвршћивању одређених осећања код деце, способни да развију не само однос поштовања према природи, већ и читав низ одређених карактерних особина.

На пример, естетика је емоционалнаоднос људи према свему чему се може дивити не само у природи, већ и у уметности и, уопште, у животу. Наравно, наставник чија су осећања према животној средини васпитана на часовима природне историје неће моћи код својих ученика да развије перцепцију света боље него што је осећа сам.

Стога, у закључку, желим да подстакнемродитељи, преузимају одговорност за своју децу и, остављајући по страни бескрајну гужву код куће и сабласну забринутост због материјала, почињу самостално да подучавају своју децу да се диве природи, бар једном недељно. Искористите време и прилику да се окренете пореклу живота, тако да сви заједно научимо да се дивимо дивном свету у којем још увек живимо.