Termin "sentimentalizam" (senzualnost) uumetnost se obično naziva mišljenjem, posebno naglašavajući emocionalnu pozadinu svih manifestacija života. Sentimentalizam u književnosti predstavlja čitava generacija i zapadnih i ruskih umetnika reči, uprkos činjenici da njegova era nije dugo trajala – od početka 18. do početka 19. veka. Rodno mesto ovog književnog žanra je Velika Britanija. Tu je, krajem druge decenije 18. veka, rođena Četiri godišnja doba Džejmsa Tomsona i stavljena na raspolaganje širokom čitaocu. Ovo književno delo, koje se sastoji od nekoliko ranije razbacanih pesama, usadilo je ljudima ljubav prema svetu oko sebe. Svaka pesma otvarala je čitaocu divan svet ruralnih prostora, lepotu prigradskih pejzaža.
Tomsonovu palicu preuzeo je engleski pisac TomasGrej u svojoj elegiji "Seosko groblje". Autor se trudio i da zainteresuje čitaoca za opis prirode, da u njemu probudi ljubav ili bar saosećanje prema prostim seoskim ljudima koji žive jednostavno i vredno rade za dobro svoje porodice i zavičaja. Celokupno Grejevo stvaralaštvo prožeto je razmišljanjima o životu seoskih ljudi, što mu daje mračni i melanholični karakter. Sentimentalizam u književnosti je uvek povezan sa imenima Lorensa Sterna („Sentimentalno putovanje”) i Semjuela Ričardsona („Klarisa Harlou”). Drugi nikada nije pisao o prirodi, smisao njegovih dela je bio da opiše različite ljudske karaktere, kao i sudbinu njihovih vlasnika. Ričardson je u svoje vreme vešto naterao čitavo visoko englesko društvo da uzdiše i doživljava, voli i mrzi zajedno sa glavnim likovima njegovih dela.
Sentimentalizam u francuskoj književnosti povezan je sastvaralački radovi Žan-Žaka Rusoa i Žaka de Sen Pjera. Pod uticajem sentimentalnih osećanja engleskih pisaca nastala su dela kao što su „Život Marijane“, „Nju Eloiz“, „Pol i Virdžinija“. U romanima francuskih pisaca iz sredine 18. veka preovlađuje kombinacija sentimentalnih raspoloženja junaka na pozadini lepote prirode: gradskih parkova, šumskih jezera i reka. De Sen Pjer ide posebno daleko u svojim književnim istraživanjima, prenoseći glavne likove romana „Pol i Virdžinija” u daleku Južnu Afriku. Pred čitaocem njegovog dela pojavljuje se par zaljubljenih mladih ljudi koji žive daleko od gradskog smoga i vreve, sami sa netaknutom prirodom i svojim iskrenim osećanjima.
Sentimentalizam u ruskoj književnosti izjavljujesebe tek u poslednjim decenijama 18. veka, kada je, inspirisan delima Getea, Ričardsona i Rusa, Nikolaj Karamzin napisao svoja „Pisma ruskog putnika”. Treba napomenuti da je Karamzin u budućnosti pronašao desetak imitatora, kako početkom 19. veka, tako i mnogo godina kasnije. Njegovo delo "Jadna Liza" smatra se pravim remek-delom ruske sentimentalne proze. Priča o siromašnoj devojci, koju je prevario muškarac, osvojila je srca mnogih hiljada čitalaca. Aleksandar Izmailov, inspirisan romanom, napisao je svoju Jadnu Mašu 1801, Ivan Svečinski je napisao Henrijetu (1802). Glavne karakteristike ruskog sentimentalizma su:
- kult čulnosti, prevlast osećanja nad voljom čoveka;
- bogatstvo unutrašnjeg sveta glavnih likova;
- težnja junaka ka visokim idealima, njihova večita potraga za stvarnim osećanjima.
Svrha ruske čulne proze bila je stvaranjenovi pesnički jezik koji je trebalo da zameni stari pompezni i davno zastareli jezik aristokrata. Nažalost ili na sreću, to se nije dogodilo. Do 1820. ruski sentimentalizam se potpuno iscrpio, a njegovi ciljevi su ostali nedostižni.
Danas su mnogi istoričari i istoričari umetnosti sklonismatrati da je sentimentalni književni trend bio samo prolazna etapa u razvoju svetske književnosti u celini. Sentimentalizam u književnosti sredine 18. veka postao je prelazna faza od klasicizma do romantizma. Na kraju je postao nepotreban, iscrpio se i time otvorio put novom književnom pravcu.
