"Љубав свих узраста је покорна" ...Аутор ових редака је свима познат. Александру Сергејевичу Пушкину није потребан увод. Роман "Еугене Онегин" дело је јединствене креативне судбине.
Прича о стварању дела "Еугене Онегин"
Настао је од маја 1823. до септембра 1830.,то јест, више од седам година. Међутим, рад на овом тексту није зауставио аутор док се последње издање није појавило 1833. године. 1837. објављена је последња ауторска верзија дела. Александар Сергејевич више нема других креација које би имале тако дугу историју стварања. Пушкинов роман "Еугене Онегин" аутор ни на који начин није написао "једним потезом", већ се обликовао у различитим периодима у његовом животу. Четири периода дела Александра Сергејевича обухваћена су овим делом - од јужног прогонства до времена познатог као Болдинскаја јесен (1830).
Сва поглавља од 1825. до 1832. објављена су каонезависни делови постали су главни догађаји у књижевном животу и пре краја самог романа. Ако узмемо у обзир дисконтинуитет и фрагментацију Пушкиновог дела, може се тврдити да је то дело за њега била нека врста бележнице, албума. Сам Александар Сергејевич понекад то назива „бележницама“ главе свог романа. Записи су се обнављали више од седам година „запажањима хладног ума“ и „нотама срца“.
Улога повлачења "Љубав свих узраста је послушна" у делу
У осмом поглављу, Пушкин описује нову фазу,који је преживео Онегина у његовом духовном развоју. Упознавши Татјану у Петерсбургу, много се променио. Од бившег рационалног и хладног човека није му остало ништа. Ова страствена љубавница није приметила ништа осим предмета љубави, који јако подсећа на Ленског. Први пут у животу Онегин је доживео прави осећај који се претворио у љубавну драму. Сада Татиана не може одговорити главном јунаку на закашњелу љубав. "Љубав свих узраста је покорна", ауторово повлачење из осмог поглавља осебујно је објашњење Пушкиновог психолошког стања Онегина, његове љубавне драме, која је неизбежна.
Унутрашњи свет јунака у осмом поглављу
На первом плане в характеристике персонажа, как и прво, постоји однос између осећања и разума. Сада је ум поражен. Еугене се заљубио не слушајући његов глас. Аутор примећује, не без ироније, да је Онегин умало изгубио разум или постао песник. У осмом поглављу не налазимо резултате духовног развоја овог лика који је коначно веровао у срећу и љубав. Онегин није постигао жељени циљ, као и раније, недостаје склад између разума и осећања. Аутор дела оставља свој лик непотпуним, отвореним, наглашавајући да је Онегин способан за оштру промену својих вредносних оријентација, да је спреман за акцију, за акцију.
Онегин из нихилизма долази до љубави
Питам се како аутор мисли на пријатељство иљубав у повлачењу "Љубав свих узраста је покорна." Ове песме посвећене су односу пријатеља и љубавника. Ове двије врсте односа између људи су магарци на којима се особа тестира. Они откривају његово унутрашње богатство или, напротив, празнину.
Тест пријатељства за којег главни јунак није познатиздржали. Узрок трагедије у овом случају била је његова неспособност да се осети. Није узалуд да аутор, коментаришући Онегинино стање ума пред дуел, напомиње да би могао открити осећај уместо да „звижди попут звери“. У овој епизоди Онегин се показао глувим за глас свог пријатеља Ленског, као и за сопствено.
Еугене се затворио од лажних вредности светлостипрезревши њихову лажну сјај, међутим, ни у селу ни у Петерсбургу није открио праве људске вредности за себе. Александар Сергејевич показао је колико је сложен покрет човека ка разумљивим и једноставним, чини се, очигледним истинама у животу. Аутор показује кроз које тестове човек треба да прође да би разумом и срцем схватио значај и величину пријатељства и љубави. Од предрасуда и класних ограничења, инспирисаних празним животом и васпитањем, преко негирања не само лажних, већ и истинских животних вредности, рационалног нихилизма, Онегин долази до открића високог света осећаја, љубави.
Погрешно тумачење линије Онегин
Невероватна прича није само живот АлександраСергејевич, његово дело, једно дело, као што је, на пример, Пушкин роман "Еугене Онегин." Чак и један ред песме овог великог песника понекад живи свој живот. "Љубав свих узраста је покорна", често се цитира ауторово повлачење Александра Сергејевича. Често тражећи дело не Пушкинову дубинску мисао, већ оправдање свог кукавичлука, људска свест ту линију изводи из контекста и води је као аргумент. Почињемо да тврдимо и уверавамо друге да ако је песник то дозволио, онда се можете заљубити.
Зрела љубав
Настолько привычной стала сегодня эта мысль, что у енциклопедијским публикацијама постоји чак и објашњење да се ова фраза користи да објасни (оправда) манифестације осећаја код људи средњих година. Међутим, први ред строфе "Љубав свих узраста је покорна" (каснији стихови то потврђују) заправо није дозвољавање да се однесете у било које доба. Управо супротно - ово је упозорење за кршење ауторских права. Следећи стих не почиње случајно с заједницом „али“: „Али за млада, девичја срца ...“, пише Пушкин, њени су испади корисни, али на пријелазу година могу бити врло тужни.
Љубав, заиста, може савладати и зрелостарост особе, међутим, последице за многе који су се зближили биће катастрофалне. То, наравно, не значи да је мудри Александар Сергејевич забранио зрелим људима да се заљубљују. Међутим, Пушкин идеал, Татјана, није дозволио себи то осећање после брака.
Зашто се та интересна линија често погрешно тумачи?
Истраживачи објашњавају зашто израз "Волите свевекови су потчињени ", чији је аутор Пушкин, често погрешно интерпретирана, као и зашто је стекла такву популарност. Славу јој је донела широка дистрибуција опере" Еугене Онегин ". Константин Шиловски био је аутор либрета за њу. Променио је текст у којем је после првог трећи ред одмах слиједи: „Њени импулси су корисни.“ То јест, Шиловски је овај одломак из „Еугена Онегина“ променио. Значење је променио на начин да је љубав постала корисна и младићу који једва види светлост, и „борцу са сивом главом“. Захваљујући томе линија која нас данас занима често је погрешно схваћена.
Историја презимена "Гремин"
Ово није једини пут када се прилагођавадело мења свој садржај. Опере и продукције често додају нешто властито у књижевни текст. На пример, имена хероја се мењају, појављују се нова.
У роману "Еугене Онегин" не помиње се име мужаТатјана Ларина. Пушкин је рекао само да је он био 1812. године. Међутим, у истоименој опери Чајковског он има презиме Гремин. Зато је боље проучити "Еугене Онегин" на основу ауторовог оригинала. То је једини начин да се избегну погрешне интерпретације и чињеничне грешке.
