Кијевска кнежевина - једна од формираних укао резултат пропасти специфичних земаља Кијевске Русије. Након смрти кнеза Јарослава Мудрог, средином 11. века, кнежевина је почела да се изолише и да је до 30. година 12. века постала потпуно независна.
Њена територија покривала је предачке земље древљанаи проплане дуж Дњепра и његових притока (Тетерев, Припјат, Ирпен и Рос). Такође је обухватао део леве обале Дњепра насупрот Кијеву. Све су то модерне земље украјинске регије Кијев и Житомир, као и јужни део Белоруске регије Гомел. На истоку је кнежевина граничила с Перејаславлском и Черниговском кнежевином, на западу Владимиро-Волинск, на југу Половтским степенима.
Благодаря мягкому климату и плодородным почвам овде се пољопривреда интензивно развијала. Такође, становници ових земаља активно су се бавили сточарством, ловом, риболовом и пчеларством. Овде се специјализација заната одвијала довољно рано. Узгој дрвета, обрада коже и грнчарство постали су посебно важни. Депозити гвожђа омогућили су развој ковања.
Важан фактор је био да је пут „од Варангјанаца до Грка“ (од Византије до Балтика) пролазио кроз Кијевску кнежевину. Стога је у Кијеву рано формиран утицајни слој трговаца и занатлија.
Од 9. до 10. века ове су земље биле централни деоСтара руска држава. Током Владимирове владавине постали су језгро велике војводске домене, а Кијев је постао црквено средиште целе Русије. Иако кијевски кнез више није био врховни власник свих земаља, он је био стварни шеф феудалне хијерархије, сматран је „вишим“ у односу на остале кнезове. Био је центар старог руског кнежевине, око којег су се концентрирале све остале судбине.
Међутим, ова ситуација није била самопозитивне стране. Кијевске земље су се врло брзо претвориле у предмет интензивне борбе између појединих грана династије Рурик. У борбу су се укључили и моћни кијевски бојници и елита трговинског и занатског становништва.
До 1139. године седели су на кијевском престолуМономасхицхи: после Мстислава Великог, на власт је дошао његов брат Иарополк (1132-1139), а потом Вјачеслав (1139). Након тога, престо је прешао у руке черниговског кнеза Всеволода Олговича, који га је силом заузео. Владавина Олговици била је врло краткотрајна. 1146. власт је прешла на Изиаслава Мстиславицх-а (представник Мономасхицхес-а). Године 1154. заузео ју је суздални огранак Мономасхицхес (Јуриј Долгоруки био је на кијевском престолу све до своје смрти 1157.). Затим је власт поново прешла у Олговичеве и 1159. се вратила у Мстиславицхи.
Већ од средине КСИИ века, политички значај,која је пре тога имала Кијевско кнежество, почела је да се смањује. У исто време, дезинтегрисано је у аппагес. До 1170-их година већ су се појавиле котелницхескоие, белгородскоие, треполскоие, висхгородскоие, торцхескоие, каневскоие и дорогобузх. Кијев је престао да игра улогу центра руских земаља. У исто време, Владимир и Галиција-Волинскис улажу све напоре да покори Кијев. С времена на време успевају и њихови приврженици нађу се на кијевском престолу.
1240. кијевска кнежевина је подснага Бату-а. Почетком децембра, након очајног деветодневног отпора, заробио је и победио Кијев. Кнежевина је била изложена девастацији, након чега се није могла опоравити. Од 1240-их Кијев је био формално зависан од кнезова Владимира (Александар Невски, затим Јарослав Јарославицх). 1299. митрополит је пребачен из Кијева у Владимир.
До прве половине 14. века, кнежевина је ослабљена до крајњих граница. Стога је постала предмет литванске агресије. 1362. године, под кнезом Олгердом, ове земље су постале део Великог војводства Литваније.
