„Права жена“, или Још једном о опасностима стереотипа

Колико често у животу морамо да се бавимостереотипи? Да, скоро сваког дана, сваког сата. Они су у нашим мислима, у нашем знању, у држању и ставовима - и оних око нас и нас самих.

Чему се учимо од детињства?Одиграјте свој део у реду. Каже нам се: „прави мушкарац не плаче“, „права жена треба да се брине о себи, о кући, о мужу, о деци“ ... И ми се од малих ногу налазимо у стиску других идеје људи.

Сетите се колико често једноставно нема снаге послерадни дан, обавивши потребне послове око куће, а такође обавља и послове вољених. Како не желите да устанете рано ујутро, док сви још спавају, и кувате доручак за целу породицу, јер ово ради „права жена“ ... Настојимо да што више рамимо, желимо да бисмо оправдали Некрасовљев „коњ у галопу ће се зауставити“, а притом морамо бити крхки и без одбране. Уосталом, колико пута сам чуо - од мајке, свекрве, мужа: права жена је нежно и љубавно створење, чувар огњишта, вечна женственост, и тако даље и тако даље ...

И почињемо да се гушимо у туђим идејама.На крају, присуство супротних захтева - „буди јак“ и „буди слаб“, „буди способан да стојиш на сопственим ногама“ и „ослони се на свог мужа“ - дели свест. Ово нам у најбољем случају прети најозбиљнијом неурозом. У најгорем случају, то доводи до поделе породица, до женског алкохолизма, до патолошких односа. Погледајмо објективно ситуацију жена у савременом друштву. Бар ћемо покушати.

Ако је пре 100-150 година главно билоподизање деце и одржавање куће, сада се одговорности које друштво намеће жени уопште нису умањиле. Пре супротно. Уосталом, сада и од ње очекују да „права жена“ треба да буде негована, образована, професионално обучена и независна. А шта је са породицом? Колико често постоји сукоб ставова? Непрекидно ... Узмимо за пример ситуацију када су образовање и каријера били вредновани у породици родитеља. „Права жена“ мора сама изабрати позив, стећи диплому и бавити се науком.

А у мужевој породици се, напротив, свекрва навикладругачији начин живота. За њу је „права жена“ она која служи сину, пружа све његове потребе, а заборавља на себе. Шта се догађа са психом ако се особа нађе у ситуацији такве когнитивне дисонанце? Сруши се. А жена не може да разуме шта њени рођаци заиста очекују од ње. И колико околина може бити непријатељска и осуђујућа - на послу, у дворишту, у вртићу у који водимо децу ... Ако се бојимо сопствених комплекса и проблема, најлакши начин је да их пронађемо у другима и осудимо њих. „Каква је ово мајка“, „изгледаш како се обукла“, „седела би само код куће“ или „размишља само о послу“ - колико често чујеш такве трачеве ...

Ми нехотице упијамо туђе стереотипеподсвесно. Али ако можемо само да се загледамо у себе, упознамо своју душу, схватићемо колико је повезано наше размишљање, како нисмо слободни од слепила пред очима. А ако је љубав према животу, жеља за самоостварењем и даље јака у нама, моћи ћемо да их уклонимо. И да схватимо да је у ствари права жена она која зна како да буде срећна и слободна. И да ником ништа не дугује. Дошла је на овај свет да живи свој јединствени живот. А не да будемо „савршен пар“, „најбоља мајка“, „послушна ћерка“ .... Само кад то схватимо, можемо научити да прихватамо себе - а самим тим и друге - као ми или они.