Још увек мало знамо о онима који живе на дну океана

Живот је бескрајан, попут самог универзума.Данас се развојем научне мисли и техничких средстава ова теза све више претвара у доказиву теорему. Али пре два века, на особу која се питала ко живи на дну океана, на њу би се гледало као на луду. Преовлађујућа слика света у то време није могла да замисли постојање живота у води без раствореног кисеоника и сунчеве светлости. Због тога је граница била повучена дуж океанског полица и веровало се да су испод ње одсутни било какви представници флоре или фауне.

Али како је време пролазило, невероватнодокази о постојању живота у суморним дубинама океана. 1850. године ухваћено је неколико дубокоморских животиња са километарске дубине. Десет година касније, на телеграфском каблу подигнутом са дубине од два километра, одједном је откривено једно и по десетак нових врста животиња. 1899. године научном свету показане су прве дубокоморске рибе, мирно пливајући на дубини од три километра, и убедљиви докази о постојању живота двоструко дубљег.

Следећих пола века научници сусигурни су да испод дна океана (6000 метара), на самом дну океана, односно његових дубокоморских ровова, живот одсуствује због гигантског притиска. Тада су биле потребне само три године да се побије овај постулат. 1958. године совјетски хидрографски брод „Витиаз“ уловио је непознату рибу са дубине од 7,5 км, а 1959. године подигао је и мекушце са 10 км дубине. Коначно, 1960. године Дон Валсх и Јацкуес Пиццард отишли ​​су на дно Маријанског јарка, најдубље тачке Светског океана, у тршћанском батискафи. Поновивши њихов подвиг сам више од пола века касније, познати филмски стваралац Јамес Цамерон, попут њих, изједначио је такав зарон са летом на другу планету. Сва тројица су својим очима видели ко живи на дну океана.

Да, необично, застрашујуће по свом изгледу, алиипак, живот успева овде, где нема сунчеве светлости (потпуно је расејана чак и на километарској дубини), притисак од 1072 атмосфере двоструко је већи од Венере, најнегостољубивије планете Сунчевог система, а температура воде је само неколико степени изнад тачке смрзавања.

Бића на дну океана имају мекан костур:на таквој дубини има мало калцијумових соли за његову изградњу, а она није потребна - нема узбуђења, искључени су случајни судари са стенама. Код неких риба очи су потпуно атрофиране без светлости, док код других заузимају готово половину главе. Неки од представника дубокоморске фауне изгледају као униформирани врашки пакао. Али ова појава уопште није за застрашивање хомо сапиенса. Штавише, за 52 године овде су били четири пута мање него за 4 године на Месецу. Само што је овде грабљивицама тешко са храном, отуда дугачки оштри зуби (да плен не би побегао) и огромна уста.

Међу онима који живе на дну океананемали број има светлеће органе. Уз помоћ њих, становници дубина осветљавају им пут, маме плен, плаше непријатеље, међусобно комуницирају и оријентишу се. Најоригиналнија адаптација рибе везана за рибу рибу. Они имају процес на телу, на крају којег живи колонија светлећих гљива. Машући њиме као батеријском лампом, риболовци ближе привлаче неопрезне рибе које их иду хранити. А име рибе рибе без рибе говори само за себе: довољно је да овај грабљивац отвори уста, сачека док риба не заплива у ову живу замку и залупи је!

У новије време, у марту 2013. године, било јепорука о успешном потапању дубоког робота на дно Маријанског рова. Од све разноликости оних који живе на дну океана у екстремним условима, научнике занимају колоније бактерија. Проучавајући их, истраживачи покушавају да открију да ли би ови облици живота могли постојати на другим планетама. Заиста, према најновијим подацима, на месецу Јупитера, Европе и месеца Сатурна, Енцелада, испод дебеле ледене коре, највероватније постоје океани ...