Већина потреба широм земљефинансира из средстава која држава добија у облику обавезних плаћања и пореза. У условима када државни приходи нагло опадају, постоји потреба за покривањем њихових трошкова на штету средстава добијених из других извора. Тако се формира јавни дуг, што значи укупност кредитних односа између зајмопримца (државе) и поверилаца (правних или физичких лица). У сфери државних односа држава може истовремено бити и зајмопримац и поверилац.
Тренутно постоје такви типовидржавни дуг Руске Федерације, како унутрашњи тако и спољни. Треба напоменути да у Русији ова подела има мало другачији приступ него у другим земљама. Према закону Руске Федерације „О државном унутрашњем дугу Руске Федерације“, који је усвојен 1992. године, подела државног дуга на спољни и унутрашњи врши се према валутном критеријуму. Сходно томе, сва задуживања Русије подељена су на спољна и унутрашња, с обзиром на валуту насталих обавеза. Једноставно речено, домаћи државни дуг је рубља, а спољни девизни. У светској пракси домаћи јавни дуг се дефинише као дуг државе према свом становништву. На основу исте светске праксе, облици јавног домаћег дуга могу бити такви као што су зајмови које је држава примила, државни зајмови који се спроводе издавањем хартија од вредности, примљени буџетски зајмови и буџетски зајмови, као и неке друге дужничке обавезе.
Обавезе домаћег дуга могу бити условноподељени на тржишне (постоје у облику власничких хартија од вредности) и нетржишне (настале као резултат испуњења савезног дуга и издате за отплату насталог дуга).
Домаћи јавни дуг носи многомања опасност од домаћег јавног дуга. Током његовог откупа не долази до цурења услуга и добара, иако је истовремено готово немогуће учинити без одређених промена у економском животу, које у већини случајева имају врло значајне последице. И што је већи домаћи јавни дуг, то су веће негативне последице. На пример, плаћање камата на дуг доводи до тога да се формира неједнакост дохотка, јер је највећи део државних обавеза концентрисан у најбогатијем сегменту становништва. Као резултат, отплата унутрашњег дуга доводи до чињенице да се средства добијена од најмање заштићених сегмената становништва преносе на имућније. Као резултат, онај ко поседује обвезнице постаје још богатији.
Домаћи јавни дуг, у поређењу саспољашње, много мање, па је недавно дошло до трансформације потоњих у прве. Спољни јавни дуг се отплаћује из средстава позајмљених на домаћем тржишту. С тим у вези, почев од 2002. године, држава је почела да повећава обим унутрашњег државног дуга. Треба напоменути да се ова замена наставља до данас.
Није ни домаћи јавни дугсамо позитивна, или само негативна страна економије. На основу тренутног стања у економији, он највероватније заузима неутралан став. Тешко је очекивати да ће за неколико година потреба за домаћим јавним дугом нестати, али покушај да се његов обим сведе на минимум директна је одговорност државе.
